Радове је изводио Вељко Лазић, грађевински предузимач из Ужица. Од септембра до новембра 1941. године овде је била смештена партизанска болница. Зграда је стављена под заштиту државе 29. априла 1949. године, а за непокретно добро од изузетног значаја проглашена је 1983. У овој згради данас се налази руководство Здравственог центра, правна и економско-комерцијална служба и администрација.
Тек 1869. постављен је први окружни лекар Србин – др Лазар Докнић. За време рата са Турском, 1876. у Ужицу је формирана стална војна болница која је вршила улогу и окружне болнице.
Мењала је места, привремено је била смештена и у просторијама гимназије и основне школе. Ратна болница имала је 30 постеља и одвојене мушке, женске и две собе за инфективне болеснике. Градња болнице је била стално у плану, али новац који је општина сакупљала није био довољан јер је трошен на лечење сиромашних и избеглица. Имућнији грађани плаћали су услуге у болници. Зато су се узимале у најам приватне куће – породице Митровић, потом Симовић, итд.
Окружна болница формирана је 1880. године са 30 болесничких кревета, и те године лечена су 192 болесника са укупно 5405 болесничких дана (28,15 дана по болеснику). О болничком трошку лечена су 123, о сопственом 69 болесника. Болница је од лечења књижила приходе од 740,22 динара.
Коначно, 69 година од оснивања, 1922.године у Крчагову је саграђена нова болница која се састојала од пет зиданих зграда и задовољавала је тадашње потребе – имала је 55 кревета, воду, електрично осветљење, канализацију. Поред управника (др Живојин Миленковић) имала је два лекара, четири болничара, три служитеља, лекарског помоћника, нудиљу, писара, економа. Формирани су интерно и хируршко одељење, а 1926. одвојено заразно одељење.
Лекари су долазили на дужност фијакером на чијем задњем делу се налазио знак Црвеног крста. Болнички фијакер био је у употреби све до 50-их година.
Између два рата у болници већ раде и лекари специјалисти -1941. болница има пет лекара, а управник је др Цветко Зотовић. Он је био француски ђак и први доктор медицинских наука у Ужицу који је докторирао у Берну у Швајцарској. Није било средњег медицинског кадра већ само болничара и неквалификованог особља.
После Другог светског рата, 1945. године, у оштећену зграду, готово без опреме, послати су “планском расподелом” из Београда лекари специјалисти: хирург, гинеколог, педијатар, дерматовенеролог, ОРЛ, фтизиолог, а 1950. и офталмолог. Прва школована медицинска сестра, Лепосава-Лела Ђукић-Мајсторовић, почиње са радом 1951., а 1955. долази још њих пет.
Тек 1951. године граде се нови објекти и број постеља повећава за 100, а 1966. године се дуплирају капацитети. Године 1972. болница има 710 постеља, 85 лекара (од којих 46 специјалиста), и 170 здравствених радника са вишом и средњом стручном спремом. Поједини специјалисти се усавршавају и шаљу на постдипломске студије и субспецијализације.
Године 1977. средствима општинског самодоприноса почиње градња новог хируршког болничког блока који је завршен 1988. У згради су смештена сва хируршка одељења, централни операциони блок са интензивном негом, дијализни центар, централна апотека, трансфузија, део дијагностике (ендоскопије, УЗ прегледи), као и пријемно-ургентна служба. Све то чини да је и данас изузетно функционална.
До 1990. Општа болница Ужице делује као самостална окружна (регионална) болница а по формирању Здравственог центра Ужице исте године, у његовом саставу.